Mali simpatični grad na jugu Srbije, pleni i osvaja svojom živom i neobičnom kulturom. Veselom muzikom, opijajućim sevdahom i toplom atmosferom opčinjava svakog putnika namernika koji se nađe u ovoj maloj enciklopediji specifične kulture življenja.
#travels #travelphotography #travelblogger #putujucasrca #seeworld #love #followback #seeserbia #vidisrbiju #serbiacreates #srbijastvara #putovanja #gastronomija #vranje #serbiatourism
Mističan gradić najpre privlači svojom autentičnošću i specifičnim starogradskim duhom. Orijentalna baština dodatno intrigira sve one koji se odvaže na put jednog drugačijeg upoznavanja vranjske kulture.
Legende i predanja ispredaju se oko ovog interesantnog mesta poput tananih niti najlepše svile. Legenda o imenu grada, jedna je od najupečatljivijih. Grad se nekada u dalekoj prošlosti zapravo zvao Golubinje, i to po imenu znamenitog vojvode Golubića koji je upravljao Vranjem. Golubić je imao ženu Vranu i kad je, sa knezom Lazarom poginuo na Kosovu, umesto njega zavladala je njegova žena Vrana, a Golubinje je tada dobilo novo ime - Vranje. Postoji zatim i ona, Vranjancima omiljena, legenda o Žutom cveću, koja može biti i nije legenda. U vreme Prvog svetskog rata, kada su francuski vojnici prolazili kroz grad, obratili su se jednoj baki na francuskom nazivajući joj dobar dan. Baka je zalivala cveće i nije dobro čula niti razumela šta joj to govore vojnici, mislila je da kažu božur (cvet crvene boje), a ne bonžur (dobar dan), baka im je odgovorila da to nije božur, već žuto cveće. Otada je žuta boja simbol grada Vranja.
Vranje, ipak, niko nije tako voleo i čežnjivo opisao kao jedan od njegovih sinova, veliki pisac srpskog romantizma i znameniti Vranjanac, Borislav Bora Stanković. Zagledan u kaldrmu i komšijske kapidžike, usmeravan čvrstom rukom baba Zlate, Stanković je Vranju ispisao najlepšu spomenicu u Koštani, Nešistoj krvi, Tašani, Božjim ljudima...
Tiho i sanjalački, dugo je u prestonici patio za rodnom kućom, i vinovom lozom, jer hlad ispod one pelcerisane u beogradskom predgrađu jednostavno nije bio tako okrepljujući i blagorodan, nije bio isti. Umro je zagledan u daljinu, pogleda uprtog dole ka jugu, sa poslednjom nedopušenom cigaretom u rukama.
Bora je iz Vranja poneo toplu dusu ovog grada, držeći se srcem za sećanja i one lepe mirise i ukuse zapamćene u detinjstvu.
#travels #seeserbia #vidisrbiju #serbiacreates #srbijastvara #putovanja #gastronomija #vranje #serbiatourism #food #soulfood
Kada se Vranju zadesite u gostima, Vranjanke će vas prvo svakako poslužiti slatkom i kafom, kako topli domaćinski običaj nalaže, a posle će vas uz priču pod lozom u vranjskoj "bašći" najčešće nutkati sveže umešenom samsom....
Pitate se šta je to? Samsa je čuvena tradicionalna pita koja se priprema u ovom kraju, prelivena kiselim mlekom i belim lukom. Vranjanke samsom dočekuju goste, a danas sve češće dočekuju i ispraćaju studente koji se, opet, sve ređe vraćaju u svoj grad...zagledanih očiju negde ka jugu.
Prava domaća samsa traži dosta vremena, umešnosti, strpljivu i brižnu pripremu, a to nam ponekad svima nedostaje.
Ja cu vam preneti recept onako kako sam ga ja naučila od svoje bake i majke, mada je danas izmišljena i instant samsa od gotovih kora.
Samsa - jelo sa dušom Vranjanki
- potrebno:
1 kg mekog brašna
500 ml mlake vode
malo soli
400 ml ulja ili otopljene svinjske masti
1 l kiselog mleka
5 čenova belog luka
-priprema:
Pomešati brašno i vodu i lepo umesiti testo pa formirati jufku, posuti odozgo sa malo brašna i ostaviti da odstoji 30 minuta. Nakon toga testo premesiti dok ne postane glatko, formirati jufku i ostaviti još 30 minuta. Premazati testo mašću ili uljem, ali najbolje kombinacijom ta dva. Od polovine poluprečnika kruga testa, prema spoljašnjoj ivici testa, iseći testo kao u obliku cveta (u sredini ostaviti krug, a od tog kruga prema spoljašnjoj ivici iseći 12 oblika koji nalikuju na latice). Sada ovih 12 oblika presavijati ka središnjem, okruglom delu testa, uzimajući svaki put deo testa koji je nasuprot prethodnom. Kada su sve tzv. latice preklopljene ka sredini testa i jufka formirana, okrenuti je i posoliti sa malo brašna i ostavite da odstoji 20 minuta.
"Sukaljkom" (oklagijom) razvucite kore pravougaonog oblika, mada će umešnije domaćice to učiniti rukama. Sa jedne strane zarolajte koru, i jednu po jednu ređejte u krug u podmazan pleh. Pecite u rerni na 220 stepeni oko pola sata dok ne porumeni. Kada je samsa pečena, izvadite je iz rerne, prelijte mešavinom kiselog mleka i belog luka i ostavite da „odmori“ desetak minuta.
Na toplu samsu mirisalo je detinjstvo svih nas, topli studentski paketi, sačekani negde u Nišu, ili dalje u Beogradu. Danas, još ponekad zamirišu naši domovi, kad nas nostalgijom pritisnu sećanja.
*Sva prava zadržana.
Comments