"U radu se komparativnom metodom proučavaju dve pripovetke: Smrt u Veneciji Tomasa Mana i Bajron u Sintri Ive Andrića. Ukazivanjem na slične motive i obrade istih, povezuju se poetike dvaju pisaca."
*free foto pihabay.com
Venecija je grad ljubavi, karnevalski grad, grad koji pod maskama krije svoje lepote. U takav grad, grad sa bogatom ljubavnom istorijom, Tomas Man je smestio Ašenbaha, njegovu zaljubljenost i težnju ka lepom Tađu. Sintra je gradić u blizini Lisabona, grada fado muzike i romantike. Grad u kome su naglašene patnje za neostvarenim ljubavima, u kome se čula izoštravaju i mame na ljubav, je adekvatan za Bajronovu čežnju.
Grad je odrednica spoljašnjeg prostora koji je otvoren, pristupačan svakoj ljudskoj jedinki, dok unutrašnji prostor čovek stvara samo za sebe, kao sopstveno sklonište. Venecija je grad u severnoj Italiji, koja oličava ukrštanje različitih stilova: italijanskog, arapskog, vizantijskog i renesansnog. Manova interesovanja i iskustva inspirisala su i stvorila ovaj grad – lik. Tomas Man je boravio u Veneciji 1911. godine, ova poseta je u mnogome doprinela nastanku priče.
Gustav fon Ašenbah dolazi iz Minhena, potom parobrodom preko Pule u Veneciju. Njegov doživljaj Venecije i njene lepote je promenljiv, i odgovara promenljivosti njegovog raspoloženja. Želja za putovanjem, i Venecijom, kod Ašenbaha se javlja kao želja za begom, čežnja za dalekim i novim, i žudnja za oslobođenjem. Kao logičan izbor, nakon dužeg premišljanja, nameće se Venecija. Venecija goni u slobodu:
"I tako ju je opet ugledao, čudesnu luku, onaj zaslepljujući sklad fantastičnih građevina koji je Republika iznosila pred poglede moreplovaca pune strahopoštovanja: laku divotu palate i mosta uzdisaja, stubove na obali sa lavom i svecem, bok hrama iz bajke, gizdavo istureni, pogled na prolaz kroz kapiju i na džinovski sat; i gledajući promišljao je da onaj koji u Veneciju stiže suvim, na železničkoj stanici, ulazi u palatu na stražnja vrata, i da ne treba nikako drugačije dolaziti no što on sada čini, da treba samo brodom, samo sa visoke pučine stizati u najneverovatniju varoš. " *(Man, T. (2001) Smrt u Veneciji, u: Izabrana dela (prir. Anica Savić Rebac), Beograd: Dereta, str. 169.)
Abivalentna priroda Ašenbahova jednaka je ambivalantnoj prirodi njegovog doživljaja Venecije. Ona je „mazna lepotica“ i „neverovatna varoš“, ali i mesto koje Ašenbahu donosi unutrašnji nemir. Miris Venecije, koji prati Ašenbaha, miris je truleži, odvratne zapare, koji leži po ulicama. U trenutku kad poželi da je napusti, on će osetiti bol, duboku duševnu patnju i nošen tim osećanjem vratiće se natrag. „Venecija Vagnera, najveće opasnosti, Venecija Ničea, spasioca, koji ju je opevao lepše no iko, - ona se tu preliva sa svojih 'tisjuć šarenih samoća', kao slikovna pozadina za jasnu plastiku prednje figure. Najfantastičniji komad istoka prenesen u evropsku klasiku, ona je tle kamo se izlila strašna bolest i dionizijski zanos koji oboje dolaze sa istoka, iz iste Indije... Pa ipak, jasnije no Venecija koja je prisutna u stvarnosti, živi tu Helada, prisutna u ideji: Helada Platona i plastike, u mislima Ašenbahovim i u figuri lepoga dečaka.“ *(Man, T. (2001) Smrt u Veneciji, u: Izabrana dela (prir. Anica Savić Rebac), Beograd: Dereta, str. 169.)
Man i Andrić na različite načine prikazuju svoje gradove – junake. Venecija je promenljiva, nestalna, Sintra je sublimirana, jer Bajronova osećanja i težnje ka lepom nisu nestalne i promeljive. Brišući granice između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, Andrić nam uskraćuje opis prirodnih lepota Sintre, dajući prednost Bajronovom unutrašnjem svetu. U Andrićevoj priči Bajron u Sintri, nema nijednog opisa te lepote, nijedne reči o čudesnim građevinama i maurskoj arhitekturi .
Andrić najverovatnije nije uspeo odoleti čarobnoj Sintri, te ju je, možda, opisao barem u onom delu kad Bajron s društvom i poslugom ulazi u gradić. Međutim, od pretpostavljenog opisa ostao je samo delić:
*Image by Steffen Zimmermann from Pixabay
Comments